Милош Васић оплакује Србију

Милош Васић, који је умро у 74. години, био је водећи обавештајни новинар и суоснивач независног српског недељника Врем током најбурнијих и најокрутнијих година новије историје у Србији и Југославији.

Васицх се посебно истицао током владавине српског моћника Слободан Милошевић, Био је на власти између 1987. и 2000. године, посебно током ратова у бившој Југославији деведесетих година. Срби који су хтели да пресеку лажи Милошевићеве пропагандне машине нестрпљиво су чекали да Врем изађе сваког понедељка.

Како се ситуација погоршавала, безброј дипломата, новинара, обавештајних агената и невладиних организација који су дошли кроз Београд позвали би читаоца ради објашњења шта се заиста дешава иза кулиса.

Упркос Милошевићевом јачању притиска на медијима, Васијеве изјаве наставиле су да разоткривају корупцију и застрашивање организација у сенци, које су подржале преузимање власти од стране српског лидера. Био је неустрашив упркос бројним претњама по живот и претњи породици, посебно супрузи, списатељици Тањи Тагров.

Када је Милошевић дошао на власт, више од деценије је радио као извештач у НИН -у, најпрестижнијем новинском часопису у Југославији, основаном 1935. Како се земља кретала ка рату, претворила се у новине које су шириле српски национализам.

Пошто није могао да поднесе промену страже у НИН-у, Време је 1990. постао суоснивач Времена како би разумео шта је заиста изазивало ратове у Југославији.

Са ове платформе обухваћено је читање најважнијих прича из бивше Југославије током ратова, од великих демонстрација против Милошевића у Београду 1991. године до српске окупације источне славонизације Хрватске и опсаде Воковара, ратова у Босни и на Косову.

На крају крајева, он и његов дугогодишњи пријатељ и колега Диезан Атаназиевицх педантно су документовали спајање организованог криминала, политичких елита и обавештајних служби широм бивше Југославије, али посебно у Србији. Истрага о убиству српског реформистичког премијера 2003. године Јоран Зинтзиг, Саставио је како је током рата највећи синдикат организованог криминала у Србији сретно сарађивао са супротним бројем у првој линији Хрватске.

Књига која је настала, Атентат на Зорана (Убиство Зорана, 2005), освојила је многе награде у Србији и ремек-дело је публицистичког писања. „Ово је темељни текст српског обавештајног часописа“, написао је Филип Еверм, садашњи главни уредник часописа Вреим, који је читање описао као свој водич. Речено је: „Истинска прича [about the assassination] И све касније информације су то појачале.

Васи, у народу познатији као Миса, рођен је у Београду, син учитеља Закорке и Велимира, професора права на Београдском универзитету. Похађао је ВИ гимназију у граду и дипломирао филозофију пре него што је започео своју каријеру као полицајац. Био је поносан на ово чак и када је почетком 70 -их почео да ради са пуним радним временом као новинар; Упитан да ли су полиција и новинари започели истрагу, пожелео је: „Ко? Када? Где? Како? Зашто? Тај форензички приступ заснован на чињеницама обликовао је и категорисао његов рад као репортера.

Иако му је његово дубоко познавање полицијске и војне праксе и способност да без напора употреби одбрамбену реторику снага безбедности представљало претњу владиним званичницима, успео је да одржи неке изузетне контакте у центру Милошевићевог режима. Од 1997. до 1999., посебно тешко време за новинаре и писце, водио је Удружење независних новинара Србије.

Он и Тхањавур, који су радили у Враму, били су нераздвојни када су се упознали 90 -их. Били су дивни домаћини, увек спремни уз јело и пиће, али пре свега врло очаравајуће приче. Због широког спектра интересовања, Васик је такође био вишејезичан, лако се пребацујући са српског на енглески на француски и италијански. Наравно, ово је такође један од разлога зашто је био толико популаран у посети странцима.

Васић је био изузетно великодушан са својим временом, мислима и саветима, према младим, ентузијастичним новинарима и генерацији страних новинара и дипломата који су се борили да осете хаос у Сермији у препуним канцеларијама 90 -их.

У средини чворишта био је тих, са осмехом и златним модом, горео је у пепелу Винстона, обично са чашом српске моћне рагије испред себе и неизбежно са неким ужареним увидом и заштитом од једног од изворе које је неговао. У време када је углед Србије и Срба био избрисан низом бруталних и глупих ратова, Васић је укључио и другу Србију чији је глас био тих: великодушна, прогресивна, етичка и жестока одбрана истине.

Након Тањине смрти 2017. године, Атанасијевић се две године касније повукао из јавног живота због лошег здравља. И даље је следио инстинкте српске политике и друштва, али је постао изгнаник.

Потиче из генерације талентованих писаца и новинара широм бивше Југославије који су достигли врхунац ратова 90 -их и његове последице. Један је од водећих југословенских и српских новинара не само у Србији већ и у Хрватској, Босни, Црној Гори, Косову, Словенији и Македонији.

Има петоро деце.