Јокић против Ђаниса у Београду

Србија-Грчка, Јокић против Ђаниса имали су све у Старц арени у Београду.

Прво, такмичење. Новак Ђоковић је ушао око 30 минута пре дојаве и одмах добио овације. Пратио га је српски кошаркашки визионар. Када су сваки легендарни тренер и играч ушли у арену, сваки од њих је дочекан својим овацијама. Прехлађена сам. Било је лепо видети уживо, и још један пример баштине кошарке и спорта у овој земљи. Страст за кошарком и широки културни пут који она испуњава у Србији задржала се са овог путовања.

Онда игра. Кроз наша два овонедељна навијачка састанка у Београду, од којих ће оба остати у сећању, свима који су ме питали говорио сам да очекујем класику. Очекивао сам тесну утакмицу два најбоља играча лиге (Јокић бр.1, Ђанис бр.2). Очекивао сам да ће сваки играч добро играти.

И то су урадили.

Бити у тој згради са том публиком и видети та два играча биће нешто што никада нећу заборавити. То је легендарно. Била је то најгласнија кошаркашка утакмица на којој сам икада био, и нисам морао превише да размишљам да бих дао ту изјаву. Сваки играч који је ходао тим паркетом морао је да буде чврст као ексер. То окружење сигурно није за свакога.

Јанис је био сјајан, али Јокић је био бољи. У једном тренутку другог полувремена, почело је да се осећа као да нас чека класична Јокићева четврта четвртина. Мислим, видео сам ту причу много пута раније. Знаш када долази. И српски играчи су били на висини задатка, што сам осетио као разлика у игри. Ово је незаобилазна победа за Србију, којој је победа потребна да одржи наде у квалификацијама за Светско првенство 2023.

„Шта мислите о тој ситуацији? питао нас је Јокић док смо гледали како се утакмица завршава испред свлачионице Србије.

Сада знам зашто га није извиждала НБА публика.

Игра је послужила као савршена капа на путовању живота. Током целе недеље учили смо о српској кошарци и сјајној историји ове игре. Сазнали смо о легендарним тренерима и кумовима који су учинили српску кошарку оваквом каква је данас. Посетили смо стадионе на којима су се играле многе историјске домаће и међународне утакмице. Разговарали смо са неким од најпаметнијих љубитеља кошарке са којима сам икада комуницирао, тврдоглавима из целе земље. Све ово ме наводи на закључак: ово је поносна, поносна земља.

Управо то је Јокић поклонио свом земљаку у Београду.

Ове недеље сам много размишљао о притиску под којим ће Јокић бити да игра за своју домовину овог лета. Овде, златна медаља на Евробаскету следећег месеца или на Светском првенству следеће године значи више од још једног МВП или Нагетса шампионата. Златна медаља овде у Србији катапултира играча до правог краљевског хонорара. Иако је Јокић најбољи српски играч у историји своје земље, по мом мишљењу, већина Срба га, колико ја видим, не сматра генерално. То је зато што није донео злато репрезентацији Србије на међународном турниру. То је оно што ова држава тражи.

И ја то разумем. Пошто сам овде само недељу дана, збуњен сам зашто ова земља вреди мање од злата. Био сам у стању да заиста ценим то легендарно наслеђе кошарке и зашто се то схвата тако озбиљно. Сада имам нову захвалност. Ово је комплимент који никада не бих добио да нисам дошао у Србију. Овде је кошарка спорт који је урезан у ткиво друштва на нивоу који није виђен у Сједињеним Државама.

Неће бити Јокић крив ако Србија овог лета није изашла са златом на Евробаскету. Ово није сјајан српски тим, а повреде Немање Бјелице и Василија Мицића већ су биле прича овог лета. Али чини се да је Јокић у одличној форми. Сада је бољи него што је био прошле сезоне у Денверу, и не кажем то олако. Јокић изгледа брзо у боји, али једнако моћан у стативи. Нема проблема јер га чува Гианнис. Његов додир је такође био невероватан против Грчке. Такође изгледа самоуверено. Као да је прошетао тим тереном против Грчке, знајући да је тамо најбољи играч.

Док напуштамо Србију после невероватне недеље, све што могу да кажем је хвала. Хвала невероватним људима Србије који су нас раширених руку дочекали у овој земљи и помогли да нам обележимо недељу наших живота. Били смо веома заинтересовани да сазнамо о српској култури, кошарци и људима овде. Зато смо пре свега дошли у Србију. И велики људи ове земље били су веома отворени и жељни да са нама поделе своју културу и начин живота. Заувек ћу памтити гостопримство и великодушност коју смо овде доживели.

Хвала ти Србијо.