Опасне везе Србије – ЕУРАЦТИВ.цом

Орхан Дракаш пише да се Србија опасно приближава групи ауторитарних и агресивних режима попут Москве и Техерана и да тако окреће леђа својим западним партнерима.

Орхан Драгаш је оснивач и директор Међународног института за безбедност у Београду.

Ирански министар спољних послова Хосеин Амир-Абдулахјан посетио је Србију 4-5. децембра, чиме су настављени чести састанци српског руководства и лидера техеранског режима. Као и сви претходни састанци ове године, посета иранског министра није имала видљив садржај. Уговор није потписан. Није било речи о заједничком пословању или конкретним билатералним активностима. Нема говора о масовним протестима у Ирану и репресији државе над њеним народом, иранском нуклеарном програму или санкцијама којима он подлеже.

Зато се поставља питање зашто је Србија позвала иранског дипломатског шефа. Нема разлога за то, чак ни етичких. Заменик министра спољних послова Ирана Али Багери посетио је Београд почетком октобра, а председник Србије Александар Вучић разговарао је са иранским председником Ибрахимом Раисијем у Њујорку 22. септембра на Генералној скупштини УН.

Шта је био повод за посету иранског дипломатског шефа Београду два месеца након разговора двојице лидера?

Србија нема апсолутно никаквог разлога да забавља министра Абдулахијана, посебно не данас, када је цео демократски свет огорчен репресијом режима над сопственим народом у Техерану. Изјаве српских званичника који су примили иранског министра, председника, премијера и шефа дипломатије послали су исту поруку – Србија је захвална Ирану што није признао независност Косова.

Та захвалност је поновљена за 14 година од проглашења независности Косова. Када је реч о резолуцијама које осуђују брутално кршење људских права Ирана или његов нуклеарни програм, Србија изражава захвалност међународним организацијама које доследно гласају против тога или не.

Србија није добила ништа заузврат осим штете. Због оваквог става Србија традиционално има веома лошу репутацију код својих главних партнера у ЕУ, јер се гласање за Иран препознаје као одбацивање заједничке европске спољне и безбедносне политике, коју и Србија мора да спроводи. Кандидат за чланство у ЕУ.

Србија нема економски мотив да организује честе овакве сусрете са иранским руководством. Годишњи трговински промет је 50 милиона долара, што одговара седмодневној трговини са сусједном Босном и Херцеговином. Србија око две трећине своје укупне трговине остварује са великим економијама ЕУ, које су највећи трговински партнер Србије, тако да нема потребе за поређењем.

С друге стране, Иран има мотив да искористи повољан положај Београда. Министар Абдулахиан је у оквиру актуелне посете Србији одржао састанак са свим иранским амбасадорима у Европи. Београд је служио само као база за иранске дипломате за одржавање интерног састанка са својим шефом, што је Техерану свакако важно с обзиром на санкције и ограничења путовања иранским званичницима.

Ова посета иранског министра потврђује необјашњив начин српске дипломатије у организовању сусрета који нису плодоносни, већ штетни, а корист иде само другој страни.

Током септембарског заседања Генералне скупштине УН, тадашњи шеф српске дипломатије Никола Селаговић потписао је у Њујорку са Сергејем Лавровом споразум о дипломатским консултацијама две земље у наредне две године. То је технички документ који могу да размењују две дипломате, далеко од телевизијских камера. Али овога пута Русији је био потребан пропагандни филм за сопствени народ, њеног министра у УН. Није ограничен само на седиште, он одржава састанке, па чак и потписује неке врсте међудржавних уговора. Ни тада Србија није пожњела никакве користи. Уместо тога, претрпела је само политичку штету од својих партнера у Европи и Америци.

Узимајући у обзир да је Србија једина европска земља која Русији не уводи економске санкције, Србија је спремна да помогне руској дипломатији када затреба, а онда посета иранског дипломатског шефа Београду указује да је то тешко. Разговарајте о низу случајности или дипломатских грешака.

Као традиционални политички, економски и културни партнер, у јеку освајачког рата против суверене Украјине, ако Србија понуди неко оправдање за своје везе са Кремљом, не може наћи убедљив разлог за слично приближавање Техерану.

Везивањем целокупне спољне политике за Косово, чију независност не признаје, Србија се опасно приближава групи ауторитарних и агресивних режима попут Москве и Техерана. Ови западни партнери – Европска унија и Сједињене Државе – били су главни посредници Србије у споразуму о Косову. У новом међународном окружењу детерминисаном руском агресијом на Украјину, где се чини да је Иран саучесник у тој агресији снабдевајући Москву оружјем, Србија не може очекивати никакав ефекат на њено најхитније питање подршке издајничким режимима у Москви. Техеран.

Уколико дође до грешака у планирању дипломатских сусрета, које се често дешавају, подиже се интегритет државног врха Србије да доноси одлуке корисне за своју земљу и одбија да се ангажује са штетним земљама. Али ако је ово промишљена спољнополитичка стратегија, ствар је озбиљнија и подразумева окретање леђа декларисаном путу ка ЕУ и придруживање групи изолованих и насилних аутократија на челу са Русијом и Ираном.

Истог дана када је Европска унија покренула нову рунду санкција Русији и зауставила увоз њене нафте у европски регион, шеф дипломатије Ирана, једног од најближих савезника Москве, посетио је Београд. У том знаку биће адресиран и однос Србије према новој политичкој, економској и безбедносној архитектури Европе и света која ће настати као резултат руске агресије на Украјину. Гостопримство за иранског министра, овога пута, било је више од геста; Ово је отворена порука Србије која показује кога Србија види као савезника и савезника. Тако ће остати док власт у Београду не докаже супротно.