Сербиа Травел Блог Дан 5: Сербиан Траининг Роиалти

Не само да у Србији пијемо ракију и журкамо са пријатељима. Ту смо и да научимо о српској кошаркашкој култури и зашто ова земља и регион света настављају да успевају у спорту. Да бисмо остварили тај циљ, интервјуисали смо српске кошаркаше током целе недеље колико смо овде. Недавно смо Адам, Мирослав и ја сели са Страхињом Василијевићем, генералним секретаром Удружења кошаркашких тренера Србије, како бисмо стекли бољи увид у кошаркашки ДНК ове земље.

Брзо сам схватио да је обука вреднија у Србији него у Америци. Једноставно речено, у Србији се ради о тиму, у САД о појединцу. Тренери наступају у Србији. Играчи наступају у САД. Многи бивши тренери се у Србији доживљавају као племићи. Поздравите Мирославу што је превела наш интервју у реалном времену.

Ево неколико (али не блиских свима) историјских српских кошаркашких тренера и њихових достигнућа током година:

Борислав Станковић Српски играч и касније тренер од 1950-1970, али је више препознат по ономе што је урадио за игру у региону. Станковић је у једном тренутку био на челу ФИБА-е и направио револуцију у управљачком телу. Његова идеја је била да омогући НБА играчима да играју на међународним такмичењима попут Олимпијских игара. Станковићево гласање је усвојено 1989. године, а три године касније на Летњим олимпијским играма 1992. НБА тим снова је историјски наступио у Барселони.

Небојша Поповић Неки га сматрају оцем модерне српске кошарке. Био је десетоструки првак југословенске лиге као тренер од 1946-1955. Био је и председник Кошаркашког савеза Југославије, а многи му заслужују да је организовао југословенски кошаркашки турнир какав је данас. Без Поповића, многи људи блиски кошаркашкој историји земље не мисле да би се српска кошарка подигла на ниво на којем је данас.

Александар Николић Још један отац југословенске кошарке. Био је ментор многим кошаркашким тренерима светске класе као што је Жељко Обрадовић, још један легендарни српски тренер. Николић је у Нејсмит кошаркашкој и ФИБА кући славних. Био је четвороструки шампион Лиге Југославије и три пута шампион Евролиге. Николић је тренирао репрезентацију Југославије између 1951. и 1965. године, а потом је крајем 1970-их преузео друго место. Тренирао је будуће ФИБА Куће славних и освојио неколико медаља за Југославију на међународним турнирима.

Светислав Пешић Још један легендарни српски кошаркашки тренер. Он је и актуелни селектор репрезентације Србије. Пешић је први национални селектор из региона који је освојио златну медаљу против НБА тима. 2002. Бешик и Југославија (у тиму су били Влади Дивац и Пеја Стојаковић) освојили су злато на ФИБА Светском првенству 2002, победивши Џорџа Карла и САД. Пешић је са Југославијом освојио злато на Евробаскету 2001.

Биће занимљиво видети Бешића као селектора Србије овог лета. Он је већ познати српски тренер и икона у овој земљи. Мислим да би се Бешић и Јокић добро уклопили. Јогић може много да научи од Бешика и обрнуто. Радознао сам да видим како се слажу. Бешић треба да има Јокићево поштовање. Бивши је шампион Евролиге као играч (1979) и тренер (2003). Ако су претходна пријатељства било који показатељ, Бешић – за разлику од досадашњих селектора Србије – поштује играча који Јокић има. Јокић је до сада овог лета био савршен човек за Србију, а Бешић све води преко њега.

И овде има слојева. Бешић (72) годинама и годинама неће бити селектор српског тима. У нечему што би му могла бити последња шанса (или једна од последњих шанси) да одведе Србију до још једног злата у међународном такмичењу, Јокићу предстоји почетак свог првог турнира као неприкосновени лидер своје земље. Постоји језив осећај у причи. У Београду се прича да је Јокић сада неупитни лидер тима Србије након што је Милош Теодосић изненађујуће избачен из тима раније овог месеца. Сада је његова емисија.

Бешић је предао палицу Јокићу да предводи нову генерацију српске кошарке у овој земљи. Утакмица између Србије и Грчке у четвртак, коју Србија мора да победи да би обезбедила пласман на Светско првенство следеће године, је обавезна телевизија.

Други велики догађај нашег 5. дана у Србији била је фудбалска утакмица Црвена звезда-Макаби. Наш пријатељ Марко (@тхеМиленковиц) нам је дао карте и не могу довољно да се захвалим том типу. Било је то невероватно искуство, а публика је била мало већа него иначе, јер су они заправо тестирали. Уколико навијачи Црвене звезде користе бакље током утакмице у уторак, они ће бити суспендовани и клуб неће моћи да игра пред својим навијачима четири утакмице заредом.

Међутим, атмосфера је била боља од било ког спортског догађаја на којем сам био у Америци. Било је невероватно доживети ту врсту страсти из прве руке. Било је то право певање (песме које нисам знао) и скандирање (фразе које нисам разумео) и 90 минута скакања и довикивања на опозицију и функционере. Није било важно што нисам знао ни речи ни језик Звездиних Диехарда. Било је апсолутно задовољство бити на том терену…бар у првом полувремену.

Не желим да понављам утакмицу за било који навијач Црвене звезде који ово чита, али ово је заиста био један од најизненађујућих пораза које сам икада видео. Не могу да верујем да се то заиста догодило. Увек причам о томе. Погледајте за детаље.

Мој први меч Лиге шампиона је и даље незаборавна ноћ.