Србија и Косово морају да смање тензије на Балкану

Аутор је ректор Института за људске науке (ивм.ат) у Бечу.

Није тајна да председник Србије Александар Вучић и косовски премијер Аљбин Курди немају много хемије. Али очекивало се да ће сви добити исту тешку поруку од НАТО-а и ЕУ у дводневној посети Бриселу почевши од среде: „Пређите преко тога, ублажите реторику и, за име Бога, преговарајте, преговарајте, преговарајте!“

Њих двоје би требало да одрже одвојене састанке са генералним секретаром НАТО-а Јенсом Столтенбергом пре заједничких разговора са високим представником ЕУ за спољну политику и безбедност Јозефом Борелом у четвртак. НАТО и Европска унија, који имају 4.000 војника на Косову, показали су знаке губитка стрпљења са два балканска лидера. Али иза иритације крије се права стрепња.

Почетком августа, влада у Приштини је саопштила да ће српска мањина на северу Косова морати да замени своје регистарске таблице Републике Српске за косовска возила. То је било у складу са споразумима из 2013. и 2015. године. Али Курди је одлучио да донесе пресуду у року од месец дана без упозорења. Као одговор, Срби на северу Косова поставили су блокаде на путевима и претили оружјем. Брз пораст тензија.

Београд и Приштина размењивали су увреде и мрачне ратне ноте. Вучић је оптужио косовску владу да је спречила формирање асоцијације српских општина на Косову, што је било део нормалних договора. Курди, који намерава да нападне Косово на начин на који је руски лидер напао Украјину, Вучића је назвао „малим Путином“.

Београд се често оптужује да негује блиске везе са Москвом, под утицајем историјског пријатељства између Срба и Руса. Историја је веома компликована. Вучић је одолео притисцима ЕУ и САД да се придруже санкцијама Русији. Али у УН, Београд је осудио инвазију Русије.

Био је потребан усаглашен притисак ЕУ, САД и Велике Британије да би се угушила епидемија на северу Косова. Али у седишту НАТО-а и ЕУ звонила су звона за узбуну. Ту је позадина Растуће незадовољство У деловима западног Балкана, ЕУ није испунила обећање које је први пут дала пре 20 година да ће ујединити регион као коалицију од 27 земаља.

Ово незадовољство није прошло незапажено у Москви и током година полако подстиче поделе унутар и између Босне и Херцеговине, Црне Горе, Србије, Косова, Северне Македоније и Албаније. У бескорисном развоју догађаја, Хрватска и Бугарска су искористиле свој статус чланица ЕУ да врше неоправдани притисак на Босну, односно Северну Македонију.

Сви ови процеси су се интензивирали од рата у Украјини, који испитује европску отпорност и јединство. Европска унија угошћује милионе украјинских избеглица. Суочава се са зимском енергетском кризом. Шумски пожари се шире широм Европе. Инфлација расте. Бриселу је потребна нестабилност на Балкану као рупа у глави.

Србија и Косово могу изгледати као да никада неће превазићи своје разлике. Ипак, по важним питањима, укључујући интеграцију косовских Срба у правни систем земље, остварен је стварни напредак. Обе стране су изразиле мирољубиву спремност на компромис. Нису обележили ове победе из страха од реакције националиста у њиховим редовима.

Западне дипломате верују да би сирене националистичког популизма могле да се додворе неким члановима обе владе, а да српска мањина на Косову постаје немирна, а да је Београд већ превише уступио Приштини.

Курди и Вуси морају превазићи своје личне и политичке разлике. Једнако тако, ЕУ би требало да оживи своју стратегију апсорпције Западног Балкана. Што дуже траје спор око Косова, а државе региона остају ван ЕУ, то је већи ризик од катастрофалне дестабилизације југоисточне Европе. То никоме није у интересу. Осим Москве.