Када ће Србија бити заробљеник Русије? – ЕУРАЦТИВ.цом

Трагедију Србије и српског народа изазива фасцинација Русијом као гулагом, Русијом као затвором, Русијом као агресором и разбојником, пише Вук Трасковић.

Вук Трашковић је а Бивши министар спољних послова Србије и лидер Српског покрета обнове, мале проевропске и прозападне странке.

9. марта 1991. године земља Југославија је уздрмана до темеља. Пуцњави у Хрватској најавили су трагедију свих у нашој некада великој земљи, од Алпа до Солуна.

Где смо данас, 32 године касније?

Словенија и Хрватска су чланице Европске уније и НАТО-а. Црна Гора и Сјеверна Македонија су такође чланице НАТО-а, а њихова стратешка мета је и Европска унија. Половина Босне и Херцеговине жели у ЕУ и НАТО, док друга половина (Република Српска) то одбија.

Где је Србија, највећа држава у бившој југословенској федерацији?

Србија још увек не зна где су јој националне границе.

Анти-НАТО, антиамеричка и антизападна осећања већине њених грађана могу бити већа од оних у Северној Кореји или Ирану. Подршка злочину против Украјине мања је у Русији него у Србији.

9. март отворио је капије велике наде. Свих петнаест чланица тадашње Европске заједнице изјаснило се да југословенска федерација мора опстати и да ниједна неће признати проглашене сецесије Словеније и Хрватске.

Амерички државни секретар Џејмс Бејкер стигао је у Београд и, како је сам приметио, „молио, поткупљивао и претио“.

Поклонио је пет милијарди долара за брзо успостављање демократских институција у земљи. Он је дао снажна уверавања да ће Сједињене Државе подржати убрзано чланство Југославије у Европској заједници и НАТО-у.

Милан Куган, тадашњи председник Словеније, рекао је Бејкеру: „Дајете нам илузију: пут у Европу и НАТО је блокиран јер су генерали српске и југословенске војске стратешки против Запада!“

Његове речи су биле пророчке.

Председник Србије, војни стаљинистички генерали и моћна Удпина Хидра веровали су у заверу у Москви и полили бензином ратна жаришта у Хрватској.

Ментално заробљени у поретку стаљинистичке диктатуре, народ је био разбијен неуспехом московских владара, контранападима Бориса Јељцина, забраном Комунистичке партије Совјетског Савеза и мирним колапсом који је ускоро требало да се преговара. тог царства.

Они су рестаурацију стаљинизма преименовали у одбрану Србије, лансирали тенкове на хрватски град Вуковар, гранатирали Дубровник и убрзо проширили пламен рата на Босну и Херцеговину.

Јељцинова Русија додата је списку западних непријатеља који нису подржавали „одбрану српског народа од геноцида“.

Са изузетком Дејтона 1995. године, одбили су све мировне предлоге Европске уније, Сједињених Држава и Русије. Одбили су план З-4, по којем би Срби у независној Хрватској имали државу у држави.

Поцепали су и план из Рамбујеа, по коме је Косово требало да добије суштински аутономни статус за албанску већину, али у границама српске државе.

Изабрали су рат са НАТО-ом и потписали предају и протеривање српске државе са Косова.

У првих неколико година овог века замерали су Владимиру Путину пријатељство Русије са Европом и Сједињеним Државама.

Путин је дочекан са сузама радосницама док се окренуо против Запада у Београду, док је КГБ Силовики [Security forces] Када је КГБ почео да пуни тамнице „издајницима“, убија опозиционе лидере и прозападне побуњенике и подиже споменике Стаљину, он је у Кремљу прогласио свој циљ да обнови совјетско царство.

Нема ничег антицивилизованог или антиисторијског у посебним осећањима која Срби гаје према руском народу. Западњаци су хрлили у Русију Горбачова и Јељцина, и на почетак Путиновог председниковања, и видели како се Руси радују слободи отворена срца.

Трагедија Србије и српског народа узрокована је фасцинацијом Русијом као гулагом, Русијом као затвором, Русијом као агресором и разбојником и Русијом као издајником из Европе.

Више од три деценије Србија се ослањала на ту Русију. Био је заробљеник Русије.