Монтијево одбројавање на Евровизији 31. део – Србија

Има у чему да се ужива у српском националном финалу, али бојим се да ме је ова песма мимоишла. У својим белешкама за национално финале грешком сам приметио да се није квалификовао, па када сам прочитао да је победио, нико није био више изненађен од мене.

Нисам стручњак за балканску гео-политику, али тешко је пропустити тврдње да једна од фаворита укључује скривену струју неугодног национализма. Није то био хит, али ружичасти цвет рамонде који се помиње у наслову Деиа Тора, симбола српских ратних мртвих налик маку, не може а да се не запита да ли је супротстављање поруци друге песме подстакло ову песму.

Песма је пуста. Његову ретку мелодију на површини стена, на неплодној земљи и на опасном гребену објашњава само Деиа Дора. Иако је рамонда касно процветала, цвет поштован због своје издржљивости и способности да поново расте у тешким условима, ово коначно исказивање наде је одавно закашњело. Не могу да видим да се још много људи укључује све до краја.

Понекад, колико год лепа била, песма која своју инспирацију црпи из симболике сећања може бити изузетно заборавна. Са мало шта друго што би привукло публику, привлачност песме српском народу је изгубљена без икакве везе са њеним симболичким процватом. Чак су и они који одлучују о редоследу трчања гурнули у друго место у првом полуфиналу и избацили га најбоље што су могли, а да не досаде публици као уводни број. Ово је један од дефинитивно неквалификованих за мене.

хттпс://ввв.иоутубе.цом/ватцх?в=тЈиБВРБииКА

Фото: Марко Сувић/ЕБУ