Од Младена Ђорђа Секуловића до Карла Малдена: српско-амерички глумац који је освојио Холивуд

Своје српско наслеђе Карл Малден је поносно носио у немилосрдни пејзаж Холивуда. Одрастао је у српској имигрантској заједници у Чикагу, а када је 2004. примио награду за животно дело Америчке академије за филмску уметност и науку, јасно је ставио до знања да су његови корени за њега још дубљи. „Веома сам поносан на своје српско наслеђе“, изјавио је он. „Срећан сам што то носим до краја живота.

Али када је Малден започео своју каријеру у шоу бизнису, био је суочен са тешким избором. Његово право име, Младен Ђорђе Секуловић, није баш име које силази са језика холивудских руководилаца. На предлог редитеља Елија Казана, Малден мења име у Карл Малден и убрзо се суочава са моралном загонетком.

У својим мемоарима, које је написала заједно са својом ћерком Карлом, она се присећа кривице коју је осећала због промене имена. „Пристајање да променим име изазвало ми је огромну кривицу“, написала је она. „Већи део своје филмске и телевизијске каријере провео сам покушавајући да се отарасим те кривице. То је разлог зашто сам презиме Секуловић стављао где год могу у филмовима и серијама у којима сам глумио.

Отац Карла Малдена, Петер Секуловић, био је српски досељеник из околине Билеке у Херцеговини, који је почетком 20. века доселио у Сједињене Америчке Државе. Настанио се у Чикагу, где је радио у столарској радњи, а на крају се преселио у Кери, Индијана, где је радио у челичани. Српска заједница у Герију била је концентрисана око улице Конектикат, од којих су многи радили у челичанама.

Упркос тешким околностима, српска заједница у Гарију се трудила да сачува своје обичаје, православну веру и језик. У томе је кључну улогу одиграо Петар Секуловић, који је основао први српски хор у Америци, хор „Франко Радичевић” и Српски гимнастички клуб Сочо. Организовао је и манифестације у православној цркви које су укључивале кратке позоришне представе инспирисане српском епском поезијом. Кроз ове представе Малден се први пут заљубио у позориште.

Малденово васпитање подразумевало је певање у хору „Карађорђе”, који је редовно певао српске химне у Чикагу и околини. Малден је описао ова искуства у својим мемоарима, рекавши: „То је био део њихове историје и националног идентитета“.

Малденов отац је улио осећај поноса на његово српско наслеђе и на његово детињство.

У средњој школи, Малден је био члан и драмског одељења и кошаркашког тима. Док је био врхунски кошаркаш, његова права страст лежала је у драми. Међутим, по завршетку средње школе морао је да тражи посао и на крају се запослио у челичани, где је вредно радио у фабрици која је производила точкове за трамваје и возове. Наредне три године Милетон је штедио, а када је сакупио 340 долара, одлучио је да прати своју страст према глуми. Септембра 1934. стигао је у Гудман театар у Чикагу, где је остварио прве озбиљне улоге у школским представама. Играо је мале улоге у комадима Шекспира, Ибзена и Толстоја. У овом позоришту је упознао своју будућу супругу Мону. По завршетку студија глуме, Милетон се вратио у Гери и годину дана радио као млекар, а за то време није добио ниједну глумачку улогу. Међутим, у октобру 1937. добио је позив да отпутује у Њујорк, где је играо у бродвејској представи, иако представа није дуго трајала.

Елиа Казан је 1951. режирао филмску адаптацију успешне позоришне представе Трамвај по имену жеља. Марлон Брандо и Малден поновили су своје улоге, док је Вивијен Ли заменила Џесику Тенди као Бланш. Малденов портрет Мича донео му је Оскара за најбољег споредног глумца, иако раних 1950-их, церемонија доделе награда није била толико популарна као данас, а није било ни телевизијског преноса догађаја.

У својим мемоарима, Малден препричава смешан инцидент са церемоније доделе награда. Пре него што је изашао на бину да прими свог Оскара, Малден је замолио Хамфрија Богарта, који је седео поред њега, да му држи капут. Након што је Малтон прихватио своју награду и отишао у бекстејџ да одговара на питања новинара, придружио му се и Богарт, који је освојио Оскара за најбољег глумца у Афричкој краљици. Малдон га пита где му је капут, на шта Богарт одговара: „Кога брига за капут, човече, добио си Оскара!“

У истим мемоарима, Малден се осврнуо на своју популарност у Америци и приписао је улози поручника Мајкла Стоуна у телевизијској серији Улице Сан Франциска, која је снимана између 1972. и 1977. године. Малден је имао личну везу са градом, где је његов отац Петер Секулович први пут желео да се настани када је дошао на острво Елис 1906. Међутим, због разорног земљотреса истог дана када Питер стиже у Сан Франциско, принуђен је да промени своје планове. И као и многи други балкански имигранти на крају се настанио у Чикагу. Малден је волео Сан Франциско јер је то био град у коме је његов отац одувек сањао да живи, али га никада није видео. Током снимања филма Улице Сан Франциска, Питер Секуловић је преминуо, а Малден га је посетио на самрти у Керију. Иако су га многи познавали као Карла Малдена, Питер је рекао да ће за њега увек бити Секуловић.

У опадајућим годинама 1980-их, Карл Малден се попео на највишу функцију престижне Америчке академије за филм, где је био председник. За невероватних шест деценија, Малден је красио екране својим неупоредивим талентом и допао публици широм света. Рођен као Младен Ђорђе Секуловић, глумац ветеран проживео је пун живот од 97 година 1. јула 2009. године у свом дому у Лос Анђелесу. Малден је своју завидну дуговечност приписао својој мајци, која је пре смрти навршила 102 године. Преживели су га његова одана супруга Мона, две вољене ћерке, три унука и четворо праунучади, сви дубоко ожалошћени његовим губитком. Нажалост, Мона Малден је такође преминула у јулу 2019. године, остављајући за собом љубав и успомене за цео живот.

Живот и животно путовање Карла Малдена оличење је америчког сна. Као дечак сиромашан имигрант из скромне заједнице на рубу Чикага, уздигао се и постао велика фигура у свету глуме, остављајући неизбрисив траг у уметничком пејзажу. Малден се веома поносио својим српским наслеђем, а данас га Срби славе као изванредног сина свог тла. Малденов повереник, Дон Дана, прикладно је приметио: „Он је за глуму оно што је Никола Тесла за науку, а Новак Ђоковић за тенис. Његови изузетни таленти и доприноси на пољу глуме инспирисаће генерације будућих уметника.