Пост-путинска Русија би могла да личи на пост-милошевићевску Србију

Док је Володимир Зеленски предвиђао да ће „предатори“ у руским владајућим круговима једног дана убити Владимира Путина, рат у Украјини је био подједнако психолошки и политички колико и војни.

Ако Путин подлегне судбини налик Јулију Цезару, проглашен диктатором и избоден од стране чланова румунског Сената током мартовских ида, украјински председник ће без сумње пустити сузу. Међутим, Зеленски није навео никакве доказе који би подржали своје предвиђање, а његов главни циљ је био да подстакне ратне напоре Украјине тако што ће посадити више семена сумње на параноичном тлу политике моћи Кремља.

Питање ко ће на крају заменити Путина и какву би политику могао да води нови режим је нешто о чему западне владе и стручњаци за Русију мало размишљају. Путин је потврдио да ће се следеће године одржати председнички избори у Русији, трка у којој ће – ако се кандидује – сигурно победити. Још један шестогодишњи мандат би продужио његову владавину на 30 година, дуже од владавине Јосифа Стаљина 1924-1953.

Међутим, Путин у октобру пуни 70 година. Како он наставља на функцији, питање сукцесије се намеће великом. Да бисте разумели како би могла да изгледа постпутинска Русија, размислите о Србији после владавине Слободана Милошевића. Он је пао са власти 2000. године након што је подстицао ратове у бившој Југославији, као што је Путин учинио у бившим совјетским републикама као што су Грузија и Украјина.

Сличне притужбе захватиле су Милошевића и Путина: Србе у Југославији и Русе у Совјетском Савезу — колапс вишенационалне државе; Стање српског рода и руске мањине У новим независним државама; А одлучност да се контролише одређена територија – Косово у случају Србије и Крим за Русију – садржи национални идентитет и историјски понос.

Милошевић је умро 2006. док му се суди за ратне злочине. Прошлог месеца Међународни кривични суд издао је налог за хапшење Путина због присилног одвођења деце из Украјине.

Пост-милошевићевска Србија више није ратоборна, хипер-националистичка земља. Али је еволуирао у а Погрешна демократија и у сукобу са Западом, посебно око Косова и спољне политике која је укључивала топле односе са Русијом и Кином. Јавни живот под Александром Вучићем, који је на функцији премијера од 2014. године, а тренутно је председник, обележен је гомилањем моћи, подршке и утицаја медија у његовој Српској напредној странци.

Слични услови могу се појавити и у постпутиновској Русији. Какав год био исход рата у Украјини, ниједан будући лидер Кремља вероватно неће одустати од полагања права Москве на Крим. Русија, много већа сила од Србије, сигурно неће обликовати своју спољну политику по мери Запада. На домаћем плану, владајућа странка је мање смишљен ритуал од Путинове владавине и пажљиво вођено такмичење попут оног његовог претходника Бориса Јељцина, али избори широм земље осигуравају да он заувек остане на власти.

Као иу Србији, било какав повратак либералној демократији западног стила није вероватан у будућности Русије. Зоран Синић је био једини пост-милошевићевски премијер Србије који је прихватио ове вредности. Убијен је 2003. године. Све у свему, Борис Њемцов је био редак мејнстрим политичар који се заузео за њих у Путиновој Русији. Убијен је у близини Кремља 2015. године.

Заиста, једна од карактеристика српске политике после Милошевића било је постојање радикалне националистичке опозиције. То држи владајућу елиту на опрезу, што незамисливо приближава независност Косова званичном признању — чак и ако Вучић осећа да жели да иде тим путем, то је сумњиво. Вучић је своју политичку каријеру започео под окриљем Војислав ШешељУлтранационалистички адвокат велике Србије осуђен је од стране Међународног суда правде 2018. године за ратне злочине.

У руској политици постоји ултранационалистички тренд, некада питом по Путиновом укусу, а сада гласан због рата у Украјини. У мери у којој елементи у моћним војним и безбедносним круговима саосећају са овим ставом, чини се вероватним да ће они играти одређену улогу у постављању тона будуће руске политике.

Можемо само да нагађамо ко ће наследити Путина. Међутим, судећи по искуству Србије, Путинов ауторитаризам, па чак и завршетак рата у Украјини, неће донети Русији праву демократију или глатке односе са Западом.

тони.барбер@фт.цом