Смрт премијера: Како је трули систем Србије режирао атентаторе Зорана Ђињића

Када је Џинџић упуцан, чекао је у кабинету премијера да уђе у зграду Владе да се састане са Синишом Николићем, који је тада био начелник Генералне агенције за уређење Београда. Николић и Ђинђић раде заједно од 1997. године, када је Николић, београдски адвокат, постао Ђинђићев шеф кабинета пошто је постао градоначелник Београда.

После Ђинђићевог кратког градоначелничког мандата, он је наставио да служи као лидер Демократске странке против Милошевићевог режима, а Николић је наставио да буде шеф његовог кабинета.

Тај протестни период је био веома интензиван, буран и проблематичан за њега и његову околину, а и лично за нас који смо са њим радили“, рекао је Николић за БИРН уочи 20. годишњице убиства његовог колеге и пријатеља.

„Била је јавна тајна да су криминалци и подземље радили за Милошевића и били спремни да ураде шта год он каже“, додао је он.

Један од Николићевих задатака био је и да одржава контакт са високим функционером Службе државне безбедности, који је понекад „ризиковао главу“ обавештавајући их, рекао је Николић, обезбеђујући до тада Зиндзигов опстанак.

Тада су добили информацију да је у седишту Демократске странке у Београду дошло до прекршаја.

„Када Џоран разговара са мном или са блиским партнером о нечему што не би требало да пита, он нас зове у тоалет и отвара славину, а ми онда користимо тоалет као покриће да причају. Не слушамо. подсећа Николић.

Озбиљно упозорење дато је у пролеће 1999. године, за време НАТО бомбардовања Југославије, када је у српским медијима вођена жестока кампања против унутрашњих „издајника“ – једног од главних Ђинђића. Особа за везу Службе државне безбедности рекла је Николићу да Ђинђић треба да напусти земљу.

Дођем и пошаљем Сорену, а испод славине он то потврди, ја већ имам такав податак, па то је то“, присећа се Николић.

Ђинђић је отишао у Црну Гору, али је после неког времена Николић добио још један отров.

Једног дана ме назвао пријатељ из Државне безбедности, који ми каже „Зови свог друга и реци му да више не џогира, није здраво“, рекао је Николић.

Одлазећи до јавне телефонске говорнице, за коју је знао да је безбедна од прислушкивања, позвао је на претходно договорени број у Црној Гори и затражио Ђинђића.

„Јоран одговара без даха. Ја кажем: ‘Трчање није здраво.’ С друге стране – [there was] Тишина, осетио је [what had happened] Одмах”, рекао је Николић. Наша државна безбедност га је пронашла; Остао је унутра да избегне напад док није помислио да је безбедно да се врати у Србију.

Након што је НАТО бомбардовање завршено у јуну 1999. године, почела су нова политичка превирања јер је српска опозиција све више настојала да појача своју кампању свргавања аутократског Милошевића.

Коначно се то догодило у јесен 2000. године, када је опозициони лидер Војислав Коштуница победио Милошевића на непосредним савезним председничким изборима у Југославији. У децембру су одржани парламентарни избори у Србији, а у јануару 2001. Ђинђић је постао премијер.

Николић је објаснио да смо се, иако су он и Ђинђи били у различитој форми, виђали два-три пута недељно.

У јесен 2002. Николић је посетио Ђињићев дом и оставио му поруку. Почео је да говори, али је Ђињик прекинуо.

„Он каже „Стани“, одведе ме у кухињу и отвори славину, а стане поред славине и каже: „Шта су ти рекли?“ говорећи“, подсетио је Николић.

„питам га, истичући [the tap]Питам да ли је потребно [to turn it on], а он каже: ‘Да, да, да, мора.’ И онда схватим да је он, премијер, под присмотром… Схватам да постоји проблем.

‘Нико се не усуђује да нам погледа лица’