Агенда од пакла до Косова – ЕУРАЦТИВ.цом

Русија директно или индиректно стоји иза сваке политике и акције која се противи помирењу Срба и Албанаца, пише Орхан Драгаш.

Орхан Драгаш је оснивач и директор Међународног института за безбедност у Београду.

Пролаз кроз који пролазе косовски преговарачи је један од теснаца и вртлога у којима се лако могу удавити. Много је оних који желе да се преговори сруше и врате на старо, можда чак и више од оних који покушавају да ову причу доведу у мирније воде.

Када се постигне компромис, тим за уништавање неће смањити притисак. Тек када почнемо да спроводимо договорена решења видећемо њихову праву штетну моћ.

Додуше, нема много алтернатива на косовској страни. У Приштини је све јасно и једноставно – Косово је независна држава, Србија мора да је призна у постојећим границама и онда ће проблем бити решен. Косовски премијер Аљбин Курди интензивирао је ову платформу пре њега, верујући да се може спровести одмах, али силом.

Зато ће суочавање са реалношћу бити толико непријатно за Курдије и Приштину, јер ће бити толико далеко од онога што су обећали бирачима.

У Србији ствари стоје другачије, али правих алтернативних решења нема. Долазе до гвоздене изјаве – свет мора да прихвати да је Косово Србија, Албанци и српска држава морају да врате своју покрајину и то питање је решено.

Децембарска криза на северу Косова заоштрила је потрагу за алтернативом у Србији. Била је то прилика да будемо отворенији и одлучнији у ономе што су рекли, а шта не.

Гомила која се противи политици Александра Вучића о Косову идеолошки је шаренија. У протеклих неколико месеци, коалиција десничарских партија ојачала је око плана за реинтеграцију Косова у уставни и правни систем Србије. Четири конзервативне парламентарне странке прихватиле су план, од којих су три формирале блок у парламенту за повратак Косова Србији.

Посланици опозиције који нису били део овог блока углавном су се клонили косовског питања. Они немају алтернативну политику у односу на званичну, али нису вољни да је подрже јер је спроводи њихов главни политички противник.

То доводи до ситуације на српској политичкој сцени да, осим Вучића и његове коалиције, ниједна странка или група не подржава преговарачки процес који предводе САД и ЕУ. Чак ни те странке не желе да Србија буде део западних структура. Њихово неспремност да подрже преговарачки процес ставља их у исту позицију са конзервативцима који гласно проглашавају Косово Србија, без икаквих уступака.

Након уклањања барикада на северу Косова, што је заправо ублажило тензије, дошло је до противљења локалних опозиционих група, које су казале да их је Вучић „издао“ и напустио. Један од организатора протеста стотинак људи у Косовској Митровици био је и повереник Националистичког савеза који се залаже за „реинтеграцију” Косова у уставни оквир Србије. Небоја Јовић, који се дуго бави политиком на северу Косова, не жели никакав договор са Албанцима, а противи се формирању заједнице српских општина јер је сматра „ентитетом независног Косова“.

Неколико дана пре тога, српска операција групе, Народна патрола и други екстремно десничарски екстремисти, извршила је инвазију на Косово и напала границу Зариња са српске стране да би је ослободила и вратила Србији.

Русија директно или индиректно стоји иза сваке политике и акције која се противи помирењу Срба и Албанаца. Руска интервенција у догађајима на Косову нагло је порасла са почетком агресије на Украјину. Кремљ тражи место за отварање новог сукоба у европском региону, који ће скренути пажњу са руског освајања Украјине, што је несумњиво први и највиши циљ Русије.

План поновног уједињења Косова у коалицији десничарских партија у Србији, на којој је победио 31 посланик у српском парламенту, у складу је са овом руском стратегијом. Чак и они који ћуте о косовском дијалогу или га не подржавају очекују да њихов противкандидат Вучић доживи политички колапс као резултат решења која нису на линији „Косово, Србија и крај“.

Русија не жели да дијалог Београда и Приштине успе, а за то постоји више разлога. Договор би дао и Србији и Косову много бржи пут ка интеграцији у Европску унију (и Приштини у НАТО). Споразум постигнут без учешћа Русије био би непријатељски чин, јер би њени архитекти, ЕУ и САД, сада формално били непријатељи Русије. То значи да ће ЕУ и НАТО контролисати примену споразума и дати Србији и Косову широке подстицаје да лако „сваре“ нова решења, што ниједна страна не жели у потпуности. То значи да ће се кључни део Балкана, који је тренутно у центру сукоба, неповратно окренути ка Западу, док Русија нема довољно руку и нема утицаја у региону.

Зато расту тензије, јер се дијалог убрзава, а решење је све ближе. Проруска алтернатива косовском дијалогу добила је политички облик у Србији у виду тропартијске парламентарне коалиције. Милитантне групе одговорне за активности типа нереда су на терену. Све ово је праћено појачаном реториком московских званичника, за које се чини да је Косово веома важно међународно питање, у време када покушавају да промене мапу Украјине, где су изоловани од већег дела света.

Руски амбасадор у Београду Александар Бодсон-Гарченко је већ неколико пута директно повезао ситуацију Срба на Косову и својих сународника у украјинском Донбасу. Косово – војна акција, наравно, није могла јасно да ослика идеју Москве шта Србија треба да ради у овој паралели.

Сви „алтернативни“ политички програми и играчи, из разних разлога, не подржавају споразуме Србије и Приштине, под окриљем Европске уније и САД, у служби ове мисије из пакла.