Сербиа Травел Блог Дан 4: Никола Јокић Сомбор

Видим зашто Никола Јокић толико воли Сомера. Тихо је и мирно. То има посебну драж. Осећате се као ваш омиљени факултетски град док се крећете кроз његове кључне области. Људи држе до себе. Да је Јокић шетао Београдом, био би мобинг на улици. У Сомпуру је могао несметано да шета улицама јер је то био његов град.

Напуштајући Олд Брицк Пуб (где смо преноћили) рано, срели смо нашег сомборског туристичког водича, Срђана Влашкалика, на локалном месту за доручак. Кажу да га посећује Јогик. Уживали смо у српском доручку од јаја, кобасица, сира и пржене свињске масти (мислите на цхицхаронс). Овде брзо сазнам да се хлеб служи на сваком српском оброку. Одмах ћу прећи на дијету када се у суботу вратим у Америку.

Срудјан је навијач Нагетса и познаје нас већ неко време, али први пут лично срести га је била посластица. Прилично сам сигуран да он режира Сомбера. Прво, он познаје све. После доручка шетали смо градом Сомбором неколико сати, сваких пет минута Срђан је стајао да поздрави неког другог. Било да су то бивши учитељи, пријатељи, колеге, ко год, он познаје град. Тада су нас Срђан, који је са нама заправо радио за владу, и његова родбина довели на сомборски трг и градску кућу. Тамо су нас краљевски третирали и успели смо да снимимо веома добар филм ДНВР Историја.

Слика иза нас је приказ битке код Генте, вођене 11. септембра 1697. године током Великог турског рата између Османског царства и Свете лиге (Аустрија-Пољска-Венеција-Русија). Слика је наручена 1896. године и има димензије 7 к 4 метра. То је највећа слика на уљаном платну у Србији. Да би је стигао до Градске куће, један од зидова зграде мора бити срушен и поново изграђен када је слика унутра.

Одатле нам је Срђан водио обилазак Сомбора и истовремено час историје. Срђан је као племић у граду јер његова породица тамо живи толико дуго. Говорим о стотинама година. Знам да сам ово много говорио на блогу Дана 3, али Сомбор има невероватан шарм. Чиста је и добро одржавана. Улице су биле пуне живота. Деца и породице су излазиле. Фонтане су у многим угловима. Видите добро, постоји штанд са сладоледом. Погледате лево и тамо је кафић. Опет, скоро да се осећа као ова савршена далека земља.

После пар суморних дана, свакако разумем зашто је Јокић такав какав је. Он је лењ у сваком погледу. Он је индивидуалан колико је Сомбор индивидуалан. Ексцентричан је као град. У Сомбору живот тече мало спорије – Срђан каже да Сомпурци причају мало спорије него људи из других крајева – баш како то Јогић воли. Креће се својим темпом. Сомбор је исти.

Те ноћи смо се вратили у Београд и вечерали у Ел Тору на београдској риви. Касније те вечери сазнао сам да је Јогић јео у суседству у исто време када смо ми били тамо. Само два дана до меча Србија-Грчка и Јокића против Ђаниса у Београду. Најежим се само при помисли на то.

Наш други дан у Сомпореу је био најспорији дан нашег путовања до сада, али то ће се променити сутра. Адам, Мирослав и ја идемо у АМ у Јутарњој емисији на РТС-у Србија. Касније имамо интервју са председником Савеза кошаркашких тренера Србије, а после тога следи ноћна фудбалска утакмица Црвене звезде.

Поново ћемо убрзати.